NEDALEKO
Previše peska u zglobovima života.
Da ne poveruješ. Kao da od svih sablasti
Jedino savest, majka teskobe i fusnota,
Migrenozno bdi. Naučeni smo da je
Istina gladna, a provincijske postaje
Tužne s jeseni, pod trbusima tmastih
Oblaka; i da će, vremenom, pasti
U zjapove srca strah od sporih godina.
Ipak, naučeno nas napušta, nalik krasti
Kad rana zaceli. Gluva znanja gluvo tonu,
Gluvo ležu, kao hladan mesec u gnezda rodina
Po gluvome svetu. Carstvo za misao dokonu!
Ali neću o tome... Hteo bih, zamoren vraški
Od proporcija sudbinskih premisa,
Da hvalim nešto nedaleko, lakrdijaški
I sa nedoličnim spokojem. Miris katrana
Iz obližnje toplane, zveket susedovih kašika – prisan
U svakodnevlju – neku sitnicu što je smatrana
Za uspomenu... Onda i sa svešću lakše bude;
Blizina miri namere, a smisao, za nešto blizu pripet,
Istinitije leči. Jer, kažem, zima je. Studen.
I rasipaš se svojom zebnjom i širokim svojim zdravljem,
Sabran u nečemu nedalekom, kao opali list lipe,
Zarobljen u plavom ledu, i besmislu, nešto plavljem.
Dejan Aleksić
